Da li je vama život igra ili borba

’’Ne igraj se sa životom!’’ – da li ste možda i koliko puta, ovu rečenicu čuli od svojih roditelja ili učitelja? Da li je i vama zvučala baš kao i meni – kao upozorenje?

Da li za vas život predstavlja borbu ili igru? Ili nešto treće? Ako ste u toku svog života, najverovatnije u detinjstvu, često slušali gore navedenu rečenicu, teško da kroz život kao odrasla osoba idete lagano i razigrano.

Već godinama sam imala problem sa bolom u kičmi, ramenima i lopaticama. Posledicu u vidu bola sam rešavala fizikalnim vežbama, ali bi se bol uvek vratio. Jer je  uzork i dalje obitavao duboko u meni.

I onda, na jednoj radionici, vizualizovali smo mesto u telu koje nas boli. I zamislili da je osvetljeno, jarkom belom svetlošću. U jednom trenutku, videvši pred svojim umnim unutrašnjim okom jasno osvetljenu i izdvojenu sliku svog bolnog predela (kičma, ramena i plećke), shvatila sam da ima oblik krsta! Sva sam se naježila, suze su mi same krenule niz obraze, jer sam razumela poruku: ja uporno nosim svoj teški krst kroz život! Ja uporno istrajavam u svom davno usvojenom uverenju da je život težak, da je život borba, i da svoj krst moram sa tegobom da nosim kroz život, kako bih opravdala svoje postojanje!

Sve mi je postalo jasno. Nosila sam kroz život uverenje usvojeno u detinjstvu kroz model kome sam bila svedok  u svojoj porodici. I nosila ga kroz život kao svoju istinu, bez preispitivanja . To radi veliki broj ljudi. I nesvesno bira situacije i staze kojeće opravdati tu njihovu istinu. I onda kažu sebi i drugima: ’’Eto vidiš da je to tačno, stalno mi se u životu potvrđuje. ’’

Samo da znate kako je meni laknulo nakon spoznaje uzorka mog bola! Jer sam znala da to mogu da promenim. Onda sam se vrlo decidirano posvetila preispitivanju proriteta svojih vrednosti, i shvatila da se i to uklapa u celu sliku mog doživljaja života kao borbe: vodeće mesto na listi mojih prioriteta ponosno je držala čvrsta i neumoljiva Odgovornost.  Naravno, kako drugačije. U kontekstu doživljaja života kao borbe, mora se biti odgovoran prema teretu koji nosiš! Ha! Jer ako nisi uvek na visini zadatka, može ti ispasti teret, šta ćeš onda bez njega? Ko si onda ako nisi borac ? Čemu pripadaš onda? Društvu onih koji život doživljavaju kao igu??

Daaaa, to je to!! I onda sam, vođena unutrašnjim glasom i osećajem, pomalo nesigurno, ali ipak odlučno, precrtala Odgovornost, pomerila je par mesta niže, a na prvo mesto svoje liste vrednosti sa drhtavim osećajem u grudima ustoličila, zamisite koga i šta – Životnu radost!! Bože moj! Nisam ni znala do tad da to može biti životna vrednost kojoj težite.

I počela polako da živim u skladu tom novom listom prioriteta vrednosti. Da život doživljavam kao igru. Rekla sam sebi: Hajde da vidim baš šta može da mi se desi ako ovu godinu bar, život doživljavam kao igu! Uvek mogu da se vratim na staro, to mi je bar poznato. Ali hajde bar da probam. Toliko dugujem sebi!’’

I znate šta? Mislim da neću moći da se vratim na staro. Sad kad sam osetila lakoću života sa kojim se igram. Kada vidim i doživljavam koliko mi se puteva otvara i toliko toga razrešava, zahvaljujući mojoj spremnosti da se ja otvorim životu.