U današnje, savremeno doba, iluzorno je očekivati da baš SVE svoje obaveze UVEK obavljamo na vreme, ne samo zbog broja obaveza, već i zbog neizvesnosti vremena u kome živimo a koje često dovodi do nepredviđenih situacija koje zahtevaju promenu plana i kursa delovanja. Dakle, sasvim je u redu, čak i poželjno, neke obaveze pomeriti, odložiti, čak i eliminisati, ukoliko shvatimo da u datom trenutku postoje drugi prioriteti ili ako se osećamo iscrpljeno, isfrustrirano ili onemogućeno da neke obaveze uopšte obavimo.
Sa druge strane, kao problematično i disfunkcionalno ponašanje može se okarakterisati KONTINUIRANO odlaganje VAŽNIH obaveza (najčešće praćeno raznim izgovorima), za koje shvatamo da njihovo obavljanje može unaprediti kvalitet našeg života, a ipak ih i dalje odlažemo. Ovakvo ponašanje se popularnije naziva i PROKRASTINACIJA.
UZROCI PROKRASTINACIJE
Neki od glavnih razloga prokrastinacije su sledeći:
- Sklonost ka perfekcionizmu – osoba želi uvek sve savršeno da uradi, a kako se u realnosti retko stiču uslovi za savršenstvo, uvek nedostaje bar ’’još nešto’’ da se započne sa realizacijom obaveze;
- Nedostatak ili urušeno samopouzdanje – osoba nije sigurna u sebe, svoje spoobnosti, veštine ili znanja, pa odlaže obaveze iz straha da ih neće uraditi dobro;
- Nedostatak motivacije – osoba nema dovoljno jako svoje ’’Zašto?’’, svoj razlog zbog koga bi završila obavezu, uz nejasnu ili nedovoljno privlačnu sliku cilja;
- Niska frustraciona tolerancija – osoba teško podnosi svaki oblik prepreke ili nepredviđenosti, te odlaže obaveze čim oseti nagoveštaj neprijatnosti ili teškoće pri realizaciji.
Svemu pomenutom je zajedničko nedovoljan nivo SAMOKONTROLE, za koji je dokazano da je povezan sa stepenom uspeha i dostignuća tokom života. Ovome u prilog govori i eksperiment koji je početkom ’70.-ih godina prošlog veka sproveo Walter Mischel na Stanford Univerzitetu na oko 500 četvorogodišnjaka. Pred njih bi postavio jednu poslasticu i rekao im da mogu da je pojedu odmah ILI da mogu da sačekaju 15 minuta u kom slučaju će dobiti još jednu. Neki od ovih ispitanika su praćeni do njihovih 40-ih godina i uočeno je sledeće: deca koja su prilikom eksperimenta bila sposobna da se odupru slatkišu , kasnije u životu su postizala bolje rezultate tokom školovanja, bila su u stanju više od one druge grupe da se odupru nekim psihoaktivnim supstancama, da održe telesnu težinu , postizala su bolji poslovni uspeh, itd. Ukratko, deca koja su još u uzrastu četvorogodišnjaka imala viši stepen samokontrole, lakše su uspevala kroz život da ga održe i time odlože neka trenutna zadovoljstva u korist dugoročnih. Drugačije rečeno, žrtvovali su kratkoročni hedonizam zarad nekog budućeg zadovoljstva, za koje se ispostavilo da im pruža mnogo značajnije i dugotrajnije benefite.
HEDONIZAM
Hedonizam, u najširem smislu reči, odnosi se na sposobnost i sklonost ka tome da uživamo u trenutnom zadovoljstvu i da se pri tome opustimo.
Važno je najpre shvatiti da kriterijumi zadovoljstva nisu za sve isti. Tako, za mene posvećenost hrani i njenom ukusu, mirisu i bojama ne predstavlja način uživanja, jer ja ne uživam u jelu, a volim da spremam za druge. Takođe, dok bi neko platio veliki novac za višednevno izlaganje jakom suncu na nekoj peščanoj plaži, za mene je to pravo mučenje, zbog mog niskog pritiska, sklonosti znojenju i osetljive kože. Za mene je hedonizam par sati u tišini, uz knjigu koja me okupira, u hladu drveta, uz miris jorgovana, tihu muzikicu i pogled na moju decu koja se bezbrižno igraju.
Zatim, treba razlikovati spontani hedonizam, kada je neka osoba jednostavno takva, ume i može da uživa i posveti se sadašnjem trenutku, nezavisno od drugih okolnosti, zbog objekta uživanja samog po sebi. Ali, postoji i ’’kompenzatorni’’ hedonizam, kada osoba uživa u nečemu (ili nekome) samo kako bi pobegla ili odložila trenutne obaveze. Pri tome je posvećenost trenutnom ’’kompenzatornom’’ uživanju direktno proporcionalna količini i težini obaveza koje se odlažu tim uživanjem (primer deteta koje se strasno zaigra igračkom koju prvu nađe pored sebe ne zato jer ga ona mnogo zanima, već da bi odložilo domaći zadatak koji mu je teško da radi. Ili, primer studenta koji će se fanatično zagledati u novu epizodu serije ne zato jer je obožava, već kako bi pred sobom ‘’opravdao/la’’ odlaganje mrskog učenja za ispit).
Divno je umeti i moći posvetiti se onome što nas opušta i čini zadovoljnim. To nekome ide lakše, dok nekome treba pola života da to dostigne, a možda i ne uspe nikad. Uživati u čulnim ili duhovnim zadovoljstvima je talenat, naravno dok je u okvirima ’’zdravog’’ ukusa i dok ne ugrožava tuđu slobodu i ličnost.
Sa druge strane, ono što je I malopre pomenuto istraživanje dokazalo, hedonisti po pravilu nisu uspešni ljudi. Razlog tome je što je za uspeh potreban sistematičan i istrajan rad, svesnost o tome da je potrebno žrtvovati sadašnje zadovoljstvo zarad nekog budućeg, što nije svojstveno hedonistma.Kada treba da se odluče da li da urade nešto što je neprijatno, a dobro i korisno u perspektivi, ili nešto što je samo prijatno i zabavno, hedonisti će izabrati ovo drugo. Problem nastupa kada se hedonista nađe u okolnostima za koje se nije priprremio jer je uživao kad je trebao da radi.
U ovom kontekstu bih naglasila značajnu ulogu roditelja u formiranju detetovih navika. Neki roditelji iz želje da dete zaštite od rada, neprijatnosti ili obaveza, ugađaju mu, štede ga i lišavaju preko potrebnih veština i spoznaja sopstvenih sposobnosti. Takođe, lišavaju dete sposobnosti sticanja radnih navika. Još veći problem postoji u situaciji kada roditelji sami često odlažu svoje važne obaveze, pa dete ima model koji usvaja a koji mu vremenom najverovatnije donosi frustraciju I nezadovoljstvo. A evo I glavnih razloga tog nezadovoljstva, predstavljenih kroz posledice prokrastinacije.
POSLEDICE PROKRASTINACIJE
Odlaganje obaveza može se povezati sa skoro svim aspektima života, a neki od primera najčešćih obaveza koje ljudi odlažu ’’za sutra’’ su: školske ili poslovne obaveze, dosadni kućni poslovi, neprijatan razgovor sa partnerom, odlazak lekaru zbog straha od dijagnoze, suočavanje sa svojim problemima, postavljanje važnog cilja itd.
Zajednička posledica prokrastinacije u svim aspektima života je OSEĆAJ KRIVICE. Prateća, dodatna i još važnija posledica zavisi od aspekta života u kome odlažemo obaveze, pa tako u pitanju mogu biti sledeće posledice:
- U slučaju odlaganja školskih ili poslovnih obaveza – loš uspeh u školi / na fakultetu / na poslu, što može rezultirati gubitkom godine / stipendije / posla / ugleda;
- U slučaju odlaganja dosadnih kućnih poslova – neuredan životni prostor što može izazvati osećaj nelagode, svađu sa ukućanima, izbegavanje da se pozovu gosti i sl.
- U slučaju odlaganja neprijatnog razgovora sa partnerom – pogoršanje odnosa, česti konflikti, loš uticaj na decu, česte svađe, nesporazumi, razvod, i sl.
- U slučaju odlaganja odlaska lekaru zbog straha od dijagnoze – pogoršanje zdravstvenog stanja, gubitak mogućnosti da se lečenje započne na vreme i spreče evenutalne komplikacije ili čak smrt;
- U slučaju odlaganja suočavanja sa svojim problemima – komplikacije koje nastaju kao posledica nepreuzimanja akcije oko rešavanja problema;
- U slučaju odlaganja postavljanja važnog cilja – mogućnost da se isti nikada ne ostvari što može dovesti do dodatnog osećaja krivice kao i kajanja.
PREDLOZI ZA JAČANJE SAMOKONTROLE I PREVAZILAŽENJE PROKRASTINACIJE
S obzirom na to da je gore pomenuti eksperiment sa poslasticom dokazao vezu između samokontrole i uspeha, postavlja se pitanje može li se uticati na jačanje samokontrole i na koji način. Sa ciljem da se dođe do tih odgovora sprovedena su naknadna istraživanja, u kojima su naučnici skenirali mozak učesnika za vreme vršenja eksperimenata, i došli su do zaključka da je samokontrola rezultat procesa u dva dela mozga:
- U predfrontalnom korteksu (zaduženom za racionalne misli, odluke, planiranje) – ovaj deo je uočeno da je bio aktivniji kod ispitanika koji su pokazivali viši stepen samokontrole i
- U delu limbičkog sistema (deo mozga povezan sa emotivnim reakcijama) – ovaj deo je uočeno da je bio aktivniji kod ispitanika koji su pokazivali niži stepen samokontrole.
Utvrđeno je da se razlike u funkcionisanju mozga javljaju samo onda kada su ispitanici bili izloženi ’’vrućim’’ emotivnim signalima, što ukazuje na to da niska samokontrola nije nepromenljiva karakteristika, već je kontekstualno uslovljena. Samokontrola takođe nije povezana sa inteligencijom, i često su mnogi izumi i otkrića nastali kao rezultat reagovanja na trenutne emotivne impulse.
Dakle, iz ovoga proizilazi da bi jedan od predloga za jačanje svoje samokontrole mogla biti vežba STRPLJENJA, kojom postižemo efekat ’’hlađenja’’ emotivnog dela mozga i dajemo vremena predfrontalnom korteksu da u razmatranje uzme i racionalne faktore: udahnete vazduh duboko nekoliko puta, svesno sebi upućujući smirujuće reči, dok priroda ’’radi svoje’’.
Ostali predlozi koji vam mogu pomoći da ublažite ili vremenom čak potpuno izbegnete prokrastinaciju su:
- Najpre PRIZNAJTE sebi da imate problem sa prokrastinacijom. Nazivanje stvari pravim imenom i priznanje su neophodni prvi koraci ka promeni, i predstavljaju čin HRABROSTI, a ne slabosti.
- Pronađite svoj MOTIV (svoje ZAŠTO, svoj RAZLOG) za obavljanje neke obaveze. Neke od vas će više pokrenuti negativna motivacija (npr. ako odem kod lekara sada izbeći ću mogućnost operacije, ili ako sada završim ovaj projekat, izbeći ću moguću opomenu, kaznu ili smanjenje plate), a neke pozitivna motivacija (npr. ako odem na trčanje, uskoro ću moći da obučem onu predivnu usku haljinu, ili ako saznam pravo stanje duga na kreditnoj kartici, pre ću moći da izmirim te obaveze i osećam se lako i slobodno);
- Uzmite u obzir sve AKTUELNE OBAVEZE i definišite njihove prioritete;
- Napravite spisak NAJČEŠĆIH IZGOVORA koje koristite za odlaganje nekih najvažnijih obaveza, surovo iskreno prema sebi, a zatim ih polako analizirajte, sami ili uz nečiju pomoć, preispitujući se da li su u pitanju zaista realne prepreke ili samo vaša ponavljajuća opravdanja koja vas kontinuirano sabotiraju.
Ukoliko shvatite da imate poteškoće u nastojanjima da prevaziđete svoj problem prokrastinacije, javite mi se za podršku.
Može se uživati u lepim stvarima u životu i na način koji ne podrazumeva uvek odricanje od neprijatnosti. Red obaveza, red odmora i uživanja. Mera u svemu, najbolji je recept.
Tekst objavljen u časopisu SENSA, maj 2021.