Osećate se bezizlazno iz neke situacije? Muči vas problem koji imate utisak da je najveći na svetu? Tužni ste, deprimirani, utučeni?
Daću vam jedan predlog za promenu stanja u kome se nalazite. Neki od vas ga mogu smatrati bizarnim, neki u najmanju ruku čudnim. Meni i jednoj mojoj klijentkinji donosi mir kad god ga primenimo.
Predlog je sledeći: dok očajno ili bezizlazno razmišljate o svom problemu, odvedite sebe na na najbliže GROBLJE. Ili , ako niste u mogućnosti da ga posetitie, zamislite sebe kako razmišljate o svom problemu dok hodate između spomenika. Kako vam vaš nerešivi problem tada deluje?
Shvatate li da jednog dana, nikad ne znate kog, više nećete nositi teret tog problema. Jer nećete biti živi. Razumete li da su sve te duše, koje su nekada boravile u telima zakopanim ispod spomenika pored kojih prolazite, imale svoje snove i svoje probleme. A danas nemaju tu privilegiju da, kao vi, traže rešenje za njih.
Jel vas pomalo i sramota? Mene bude toliko puta. Susretnem se sa likom nekog deteta na spomeniku, i pomislim skrušeno u sebi ’’ono nije dočekalo da mozga nad svojim problemima’’.
Radila sam sa jednom ženom koja je bila poprilično kritički nastrojena i prema sebi i prema životu. Sve joj je smetalo, oko svega se nervirala, u svemu je videla samo lošu stranu. Nakon nekoliko susreta, shvativši da nemam uspeha u svojim nastojanjima da joj pomognem da promeni pogled na život, pomislila sam da je vreme da je uputim na neku drugu tehniku ili kod nekog mog kolege. Međutim, setim se ovoga što sam vama predložila i pomislim da možda može da joj pomogne. Ništa joj ne rekavši, dogovorimo sastanak blizu jednog gradskog groblja, pod idejom da taj dan razgovor obavimo u šetnji. Ne znam kako da vam opišem njenu reakciju kada smo ušli na groblje. Najpre me je blago povukla za ruku uz reči ’’Promašile smo put’’. Na šta sam ja samo nastavila dalje uz reči ’’Na putu smu gde ćemo svi biti jednog dana’’.
Okrenula se da ode. Ipak, uz veliki napor, ispoštovala je moju molbu i nastavila dalje. Insistirala sam da priča o svojim problemima, postavljala joj pitanja o teškim emocijama, i pratila reakciju. Zamolila sam je da se okrene oko sebe i pogleda malo natpise na spomenicima. Pitala sam je ’’Kako ti sada izgleda tvoj problem? A ovaj drugi? Jesi li srećna što si živa?’’ Njen unezvereni i pomalo uplašeni izraz lica polako se menjao. Gledala je okolo i usporavala. Onda je u jednom trenutku stala i počela da plače. Posle mi je rekla da nikada nije tako plakala. Trajalo je. Nije dugo mogla da dođe do reči. A kad je konačno uspela, samo je rekla ’’Hvala ti’’. Ta žena je potpuno promenila svoj pogled na sve oko sebe. Više se ne viđamo jer joj nije potrebno, ali mi povremeno pošalje poruku, i to baš sa groblja. Jer praktikuje još uvek tu tehniku. Jer joj donosi mir i menja pogled na sve.
Što se pre i češće suočavamo sa neminovnosću smrti kao oblika kraja našeg fizičkog postojanja, to će nam život biti draži. Što češće smrti gledamo u oči, više ćemo ceniti život. Ništa se ne podrazumeva, zato zahvalimo se Bogu svako jutro kad ustanemo na još jednom danu u kome smo se probudili.