Krajem svake godine, kakva god da je bila, ljudi imaju potrebu da svode svoj bilans – finansijski, emotivni, socijalni, generalno – životni bilans. Osnovna karakteristika svakog završenog, konačnog bilansa, prema ekonomskoj zakonitosti, jeste balans, ravnoteža – kada se podvuče crta, leva strana bilansa mora biti jednaka desnoj da bi se reklo da je bilans u ravnoteži.

Ovo bi značilo da su se sva data ulaganja materijalizovala, ili bar nekako drugačije isplatila, kao i da su svi troškovi jednaki ostvarenoj zaradi. To bi bilo idealno, ravnotežno, ’’balansno’’ bilansno stanje.

A je li ikada išta u životu idealno?

Da li je moguće da ostvarimo taj večito priželjkivani životni balans i održimo ga na duge staze, ili bar sa njime završimo jednu kalendarsku godinu?

Koliko je danas bilo kome, a posebno savremenoj ženi, balans dostižan i održiv?

BALANSIRANJE ULOGA SAVREMENE ŽENE

Pogledajmo samo jedan tipični radni dan savremene žene kao reprezentativni uzorak godine, kako bismo imali širu sliku atmosfere i uslova u kojima žena danas zahteva od sebe, a i društvo od nje, da sve postigne i u svemu bude uspešna, težeći svom ’’balansnom’’ bilansu:

Savremena žena radnim danima ustaje sat ili dva pre svih u kući kako bi imala vreme samo za sebe. Zatim uskače u ulogu majke, budeći decu da ih pripremi za vrtić ili školu. U autu, na putu do posla, ’’prešteluje’’ se na ulogu zaposlenog/šefa, koleginice. Na poslu je par puta pozove dete, kada ona munjevito skače ponovo u ulogu majke. U pauzi razmišlja o problemima i bolesti svojih roditelja, jer ona je uvek raspoloživa i brižna ćerka. Vraćajući se kući, koristi vreme da se čuje ili vidi sa nekom od prijateljica, dok se na putu priprema za ulogu domaćice, koja je najverovatnije čeka kad dođe kući, ruku pod ruku sa brižnom majkom, odanom suprugom i super zavodljivom ljubavnicom, što da ne? Može ona sve to!

Da ne zaboravimo i sve ostale, povremeno sporedne, ali ponekad veoma važne uloge, bez kojih predstava zvana ’’život savremene žene’’ ne bi bila kompletna: uloga sestre, negovateljice, susetke, snaje, čuvarke, svekrve, tetke, vaspitačice, hraniteljke, pedagoga, glavnog kuvara…I tu se spisak ne završava.

Sve navedeno se pre može nazvati žongliranjem nego balansiranjem.

Zastanemo li ponekad i zapitamo li se: ko nam je sve te uloge dodelio? Da li imamo izbor u pogledu prioriteta posvećenosti svakoj od njih? Da li treba i da li možemo svaku od njih da odigramo savršeno? I po koju cenu?

Vrlo često nam ih nameće društvo, kulturni obrasci i opšteprihvaćena uverenja. Vremenom se značajno promenila definicija samih uloga i ‘’sistematizacija poslova’’ koju svaka od njih obuhvata. Frustracije koje su nekad proisticale od ekonomske zavisnosti od muža, u poslednje vreme su se transformisale u konflikt lojalnosti prema ulozi profesionalca, sa jedne strane, u kojoj često provodimo više od pola dana, i ulozi majke, supruge i domaćice, sa druge strane.

ODRŽIVOST BALANSA

Kako da se ponašate I šta da radite u situaciji kada je naglašena vaša potreba da se jednoj od uloga posvetite značajno više od svih ili od većine ostalih? Ili su takve okolnosti u određenom periodu vašeg života? A sve to, dok svuda oko sebe čujete ili čitate o tako preko potrebnom balansu u životu, usklađivanju svih uloga, ravnoteži i harmoniji – ’’balance, harmony, peace’’,  a vi u centrifuzi obaveza i zadataka.

Naravno da treba težiti usklađenosti, umerenosti i  ispunjenosti u svim važnim životnim aspektima, ali ako u jednom periodu razvijamo jedan od njih, jako je teško u isto vreme održavati apsolutnu ispunjenost i u drugim aspektima (recimo, u periodu razvoja sopstvenog posla ili uspostavljanju nove partnerske veze ili odgajanju tek rođenog deteta). Jer svi imamo 24 sata u jednom danu i imamo jednu sebe. Pomaže bolja organizacija i učešće drugih ljudi, ali postoje neke stvari koje možemo samo mi odraditi. U tom periodu života smo ređe prisutne u našim ostalim ulogama. Na neke od kostima padne i malo više prašine dok leže položeni preko stolica iza pozornice našeg života, čekajući da u njih ponovo uskočimo. To treba prihvatiti kao privremeno stanje i ne treba se oko toga frustrirati ili sebe kriviti. Ako nam je nešto važno, posvetimo se tome znajući zbog čega u tom periodu života toj ulozi privremeno podređujemo ostale. I to je sasvim u redu.

MOŽE LI DRUGAČIJE?

Svaki pokušaj nasilnog uvodjenja balansa može nas suviše iscrpeti i dovesti u stanje pregorevanja. Prosto je fizički nemoguće biti uvek u svemu prisutna, dobra i posvećena. Nismo roboti i nismo savršene, niti treba da budemo. I kao takve smo najbolje mi koje imamo. A kada prodje taj period ulaganja u jedan aspekt života, opet ćemo se vratiti svim drugim ulogama sa uvećanom pažnjom.

Čini se kao da zaboravimo na taj međuperiod kada se bilans formira, kada se dodaju I oduzimaju stavke. Možemo dozvoliti sebi da podvlačenje crte, krajem godine posebno, za nas ima I drugačije značenje od izgarajuće želje za očekivanim balansnim stanjem – možemo svoj bilans samo posmatrati I analizirati, u cilju donošenja zaključaka šta bismo možda mogle drugačije od sledeće godine, od sledećeg dana već.

Pružite sebi podršku! Budite sebi najbolji prijatelj! Jer tek tada ćete moći da pružite najbolje od sebe i  onima  koje volite i koji vole vas.

Najveći broj mojih klijenata su žene srednjih godina koje su umorne od žongliranja između svih svojih izabranih I nametnutih životnih uloga. Uspešno im pomažem da razjasne sebi situaciju u kojoj se nalaze, da sagledaju šta im je sada važno I da deluju u pravcu ostvarenja željenog, uz povratak osmeha na njihovom licu.

Ako je I vama teško da svoj životni, godišnji ili periodični bilans analizirate same, ako se ne snalazite u uspostavljanju I održavanju energetske I organizacione ravnoteže, javite mi se da vam u tome pružim podršku kroz koučing proces I hipnoterapiju.

VEŽBA

Evo jedne korisne vežbe koja vam može pomoći u prioritizaciji neke od uloga:

Napravite spisak svojih aktuelnih obaveza i svrstajte ih u neku od sledećih kategorija:

HITNO i VAŽNO VAŽNO ali nije HITNO
HITNO ali NIJE VAŽNO NIJE ni HITNO ni VAŽNO 
  1. HITNO I VAŽNO – ovo su svi hitni slučajevi, krizne situacije, obaveze koje se tiču vašeg ili dečijeg zdravlja, sve ono za šta shvatate da je potrebno da reagujete odmah i da je veoma važno. Ove obaveze URADITE ODMAH, BEZ ODLAGANJA ali TRAŽITE POMOĆ ako shvatite da prevazilaze vaše kapacitete (npr. iznenedan poziv iz vrtića jer vašem detetu nije dobro a vi trenutno niste u mogućnosti da lično odete po dete)  ili ako njihovo obavljanje zahteva da neku drugu obavezu neko obavi umesto vas (npr. saobraćajna nezgoda prilikom koje ostajete satima zarobljeni na uviđaju, dok gomila drugih obaveza nije nestala). Ne možete biti na dva mesta u isto vreme.
  • HITNO ALI NEVAŽNO – ovo su sve nametnute obaveze, nekorisni sastanci, obaveze uzrokovane tuđim kašnjenjem ili neodgovornim ponašanjem, i bilo šta drugo za šta osećate da vam je ’’uvaljeno’’ i traži se vaša hitna reakcija, a vama nije važno ili nije u skladu sa vašim aktuelnim vrednostima (u ovome vam može pomoći moj tekst o vrednostima objavljen u julskom izdanju časopisa SENSA). Ove obaveze DELEGIRAJTE – pronađite nekoga ko će ih uraditi umesto vas.
  • VAŽNO ALI NIJE HITNO – to je sve ono što je vama lično važno, što volite, čemu biste želeli da se posvetite (da upišete neki kurs, odete na masažu, sa mužem na večeru, definišete jasno svoj cilj, odspavate duže, itd.), ali nikako da dođe na red jer stalno preko reda ’’upadaju’’ hitnije situacije.  Ovim obavezama se posebno VI LIČNO POSVETITE jer će njihovim obavljanjem kvalitet vašeg života biti najznačajnije unapređen. Reorganizujte sve drugo, kako bi vam one vremenom postale nešto čime se svakodnevno bavite.
  • NIJE NI HITNO NI VAŽNO – ovo se odnosi na dugometražni boravak na društvenim mrežama, bavljenje nebitnim mejlovima, i na druge obaveze koje mislite da treba da obavite a u stvari uopšte nisu važne. Njih jednostavno IZBRIŠITE. I ne brinite da ćete pogrešiti, jer ako se vremenom ispostavi da ipak jesu važne, dospeće u jednu od prve dve gore navedene kategorije (hitno i važno, ili hitno i nevažno), a sa tim već sada znate šta ćete, zar ne?

Tekst objavljen u časopisu ”SENSA”, decembar 2020.