UVERENJA – dobre sluge i loši gospodari

Sa skoro svim svojim klijentima se u nekom trenutku dotaknem pitanja uverenja. Bilo da radimo na ciljevima, strahovima, unapređenju odnosa, jačanju samopouzdanja, ili na nečemu drugom, iza svega toga stoji jedno ili više uverenja, koje ta osoba doživljava kao istinu. Kroz koučing proces najpre zajedno radimo na osvešćivanju nesvesnih uverenja, a zatim nastavkom koučing procesa ili hipnoterapijom idemo dalje, do transformisanja nekorisnih u podržavajuća uverenja.

Mudri Mahatma Gandi jednom je rekao:

‘’Vaša verovanja postaju vaše misli.
Vaše misli postaju vaše reči.

Vaše reči postaju vaša dela.
Vaša dela postaju vaše navike.

Vaše navike postaju vaše vrednosti.
Vaše vrednosti postaju vaša sudbina.’’

Dakle, ako promenite svoje verovanje – promenićete svoju sudbinu.

Dobra vest je da se uverenja  mogu menjati. Ali hajde najpre da definišemo uverenja.

ŠTA SU UVERENJA?

Uverenja su misli i stavovi formirani na osnovu delova ili celih naših iskustava, bilo da su u formi nečega što smo doživeli ili čuli, a koje smo mi usvojili kao istinite.

Na primer, ako ste mnogo puta u detinjstvu čuli ’’Ti nemaš pojma o životu’’,  poverovaćete u to da ste glupi; ili, ako ste često bili izloženi kritici, vaše uverenje će najverovatnije biti ’’ Nisam dovoljno dobar/ra’’;  ako su često pred vama govorili da ste stidljivi, vi ćete u to i poverovati; ukoliko je svaki vaš pokušaj da uradite nešto novo bio osujećivan i možda propraćen rečima ’’Ma jeste, samo tebe čekaju’’, živećete u uverenju da ništa ne možete i da niste dovoljno sposobni.

Takođe, uverenja se stiču i na osnovu toga što ste bili svedok nekim iskustvima ili ih lično doživeli (ako je majka podređena ocu, to će vas dovesti do uverenja da su žene slabije i inferiorne; ili ako su vaši roditelji imali stav prema novcu da ga je teško zaraditi ga i tako se i ponašali, vaše uverenje će biti ’’Novac se krvavo zarađuje’’; ako su roditelji ili oni uz koje ste odrastali stalno patili i kroz postupke pokazivali da im je život težak, vi ćete verovati u to da je život teško breme.)

Dakle, uverenja mogu imati poreklo u porodici, partnerskom odnosu, vršnjačkoj grupi, prethodnom iskustvu sa jakim uticajem i slično.

Važno je biti svestan toga da ćemo mi život ili određene situacije posmatrati na način koji podržava naša uverenja, zatim ćemo imati tendenciju da ulazimo u iskustva koja će podržavati ta uverenja, što će pojačavati našu veru u njihovu istinistost i ’’potvrđivati’’ nam da smo u pravu kada u to verujemo.

Uverenja deluju kao filteri kroz koji gledamo svet – sve nam je obojeno njihovim bojama. Primetićete da se slažete i bolje razumete sa osobama koje imaju ista ili slična uverenja, a sporite sa onima koji imaju suprotna. Osećate se loše u grupi, organizaciji, radnom mestu gde su na snazi dugačija uverenja od vaših.

Može se zaključiti da u šta god da verujete, u pravu ste, što potvrđuje i poznata izreka Henrija Forda: ’’Ako verujete da nešto možete da uradite i ako ne verujete, u oba slučaja ste u pravu.’’

NAJPOZNATIJI PRIMERI UVERENJA DA DELU

Jedno od najpoznatijih uverenja na delu je, skoro svima poznat, PLACEBO EFEKAT. U pitanju je efekat koji se postiže kada se, prilikom ispitivanja nekog novog farmakološkog preparata u eksperimentalnoj grupi, istovremeno drugoj, kontrolnoj grupi, daje neki medikament sa potpuno neutralnim dejstvom. Efekat poboljšanja zdravstvenog stanja kod kontrolne grupe (placebo efekat), koji je često bolji od efekta primene pravog medikamenta, rezultat je autosugestije.

Sa druge strane, NOCEBO EFEKAT, kao suprotnost,  je prisutan onda kada se pacijentima pogorša zdravstveno stanje usled saznanja o lošoj prognozi bolesti, neizlečivoj dijagnozi, ili kao posledica bilo kakve negativne i demotivišuće sugestije. Dobijajući negativnu spoljnu informaciju, koju smatra istinitom, naš um pokreće kaskadu procesa u organizmu koji dovode do negativnih posledica.

PIGMALION EFEKAT, koji se drugačije naziva efekat autosugestije, pokazuje da se predrasude, očekivanja i uverenja neke osobe u velikom broju slučajeva na kraju zaista i ostvare. Na primer, predrasude nastavnika često utiču na uspeh dece. Godine 1965, Robert Rozental i Lenor Džejkobson izveli su eksperiment u jednoj osnovnoj školi, govoreći nastavnicima te škole da će test koji su planirali da daju učenicima, otkriti koji su učenici napredni i posebno nadareni. Eksperimentatori su nakon izvođenja samog eksperimenta nasumično izabrali par đaka i predstavili ih njihovim nastavnicima kao natprosečno inteligentne i velike potencijale u budućnosti, iako se oni nisu razlikovali od ostalih učenika. Očekivanja koja su izazvana lažnim predviđanjima podstakla su nastavnike da različito tretiraju učenike što je dovelo do razlika na kraju godine. Ti učenici su ostvarili su bolje rezultate zato što se od njih to i očekivalo. U skladu sa svojim očekivanjima i uverenjima nastavnici su podešavali svoje ponašanje na času. Učenici za koje se verovalo da su napredniji bili su privilegovani i njima se posvećivalo više pažnje nego ostalim učenicima. Nastavnici su sa entuzijazmom sarađivali sa njima i češće su im postavljali pitanja jer se očekivalo da će oni znati tačne odgovore i najbolje odgovoriti. Ovakav tretman je uticao da učenici razviju osećanje samopouzdanja, usled čega su se više i efikasnije angažovali u školskim aktivnostima.

Dakle, u slučaju sva tri efekta možemo videti rezultate uverenja na delu.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI JE NEKA MISAO UVERENJE?

  1. Ne može se oceniti kao tačno ili ne (nije u pitanju činjenica kao što su:’’Udaljenost Zemlje od Sunca je 150 mil km’’ ili ’’Firma u kojoj radim ima 46 zaposlenih’’ ili ’’Dan traje 24 h’’) već se može okarakterisati kao nešto što nam KORISTI ili nam NE KORISTI, PODRŽAVA NAS odnosno SPUTAVA NAS, SPREČAVA, OGRANIČAVA;
  2. Uz pomoć sledećih PITANJA koja nam mogu pomoći da shvatimo šta su naša uverenja:

-Šta Me Podstiče Da …(Da Ne…)…?

– Šta Me Sprečava Da …(Da Ne…)…?

– Šta Bi Mi Značilo Da (Ne) Uradim…?

Odgovor na pitanje ZAŠTO, pokazuje uverenje – razlog, prosuđivanje, izgovor.

Takođe, prateći reči koje koristimo kada o nečemu govorimo ili mislimo, može nas uputiti na to da li je u pitanju neko naše uverenje: MOGU – NE MOGU, MOGUĆE – NEMOGUĆE, MORATI – NE MORATI, TREBALO BI – NE BI TREBALO, ČINITI, ZNAČITI, JER, UZROKOVATI, UVEK – NIKAD, SVAKO – NIKO.

U preispitivanju uverenja, proverite ČIJE je to uverenje zapravo, ako možete saznajte kako je služilo toj osobi. Često se ispostavi da mi preuzmemo nečije uverenje koje je toj osobi, ili nekom od koga je ona to usvojila, imalo određenu dobru nameru, možda joj baš nije bilo eksplicitno korisno, ali je štitilo od nečega, a nama danas ničemu ne služi,  dok mi ipak u njega verujemo i ne preispitujemo ga. Recimo, načim precima je život spašavalo uverenje da je ćutanje zlato, da ne treba pričati šta misliš, ’’u se i u svoje kljuse’’, kada su odrastali u uslovima gde je vladala strahovlada, gde se za svaku izgovorenu reč plaćalo glavom. To već generacijama nije tačno, ali se kao model prenosilo sve do nas.

Postoji jedna zanimljiva anegdota o ženi koja odseca ribi glavu svaki put kad je peče i koju ćerka pita zašto to radi. Ona joj odgovara  da je to videla od svoje majke, pa devojčica upita baku zašto to radi, i dobije isti odgovor. Srećom, prabaka je bila živa i dala devojčici sledeći odgovor: ’’Nisam imala veću posudu za pečenje’’. Dakle, neko je nekada bio primoran da nešto radi, i sa tim uskladio svoje životne principe, a sve naredne generacije su to usvojile kao generalnu životnu istinu, iako više nije aktuelno i ničemu ne služi, možda čak i šteti.

KAKO DA ZNATE DA VAM NEKO UVERENJE NIJE KORISNO?

Postoje uverenja kojih smo SVESNI I ona kojih NISMO. Kada ih osvestimo, najčešće uz pomoć stručne podrške (kouč, psiholog, psihoterapeut),  postaće nam jasnije  zašto nešto radimo onako kako radimo, steći ćemo jasniji uvid u svoje misli i postupke, ali ćemo se i pomeriti u poziciju mogućnosti IZBORA – da promenimo svoja uverenja ako nam nisu korisna.

Kada verujemo u nešto, onda nam se događaju iskustva koja potvrđuju to naše uverenje, zbog našeg stava sa kojim ulazimo u svako novo iskustvo.

Recimo, ako imamo uverenje ’’Sve moram da uradim sama, niko ne želi da mi pomogne’’, mi ćemo uvek preuzimati inicijativu, nećemo pitati druge za pomoć, čak i ako nam je ponude, odbićemo, jer ne verujemo da su iskreni niti da mi to zaslužujemo, i vremenom nam ljudi neće ni nuditi pomoć. Mi ćemo tada sebi potvrditi da smo bili u pravu i ojačati svoje inicijalno uverenje.

Ili, ako nam je uverenje ’’Svi muškarci su prevaranti i imaju lošu nameru’’, naš stav prema muškarcima će biti izrazito odbojan, način na koji im se obraćamo i ponašamo prema njima će im slati poruku da im ne verujemo, verovatno ćemo im to i eksplicitno reći, i samim tim, oni neće biti iskreni i otvoreni prema nama, možda će biti i grubi, i to će potvrditi i ojačati naše uverenje.

Kako da znate da vam neko uverenje nije korisno? Tako što uvidite da vam se ponavljaju određena iskustva koja vam ne prijaju, koja vam štete ili vas povređuju, a zatim preispitate sebe koje vaše uverenje ima veze sa tim (’’Šta ja verujem o sebi, životu, ljudima, ovoj situaciji? ’’). Zatim je važno da shvatite koje suprotno, podržavajuće uverenje želite da usvojite (’’U šta, kada bih verovala, ne bih dolazila u ovakve situacije? ’’). Recimo, ’’Nije neophodno da sve uradim sama, u redu je da tražim pomoć, to neće umanjiti moju vrednost. Ljudi žele da mi pomognu’’.

Zatim se postepeno svakodnevno osvrćete na novousvojeno, podržavajuće uverenje, sve dok u svom iskustvu ne budete počeli da doživljavate ono što je njegova potvrda.

Ukoliko ne možete sami da dođete do zaključaka o svojim uverenjima, niti da ograničavajuća zamenite podržavajućim, mnogo će vam značiti stručna podrška. Pozivam vas da mi se javite i kroz koučing proces i/ili hipnoterapiju učinite svoj život kvalitetnijim radeći na svojim uverenjima.

Tekst je objavljen u časopisu ”SENSA”, oktobar 2020.