Zameranje je veoma česta pojava u životu savremenog čoveka. Merne jedinice u kojima se ispoljava su Osuda i Kritika. Možda je vreme da se zapitamo kako nastaje, čemu služi i kako se može izmeniti kada shvatimo da nam ne koristi?
MERNI SISTEM ZAMERANJA
Sama formulacija glagola ’’za-meriti’’ ukazuje na poređenje, merenje, vaganje. U psiho-socijalnom kontekstu, ovaj glagol je deo transakcionih odnosa, tj. uvek je povezan sa nekom osobom, uvek ga koristimo usmereno ka nekome (uključujući i sebe). Posmatrajući kroz lingvističku prizmu, ovo je prelazni glagol, tj. zahteva objekat (rečenica je nedovršena i nepotpuna ako kažemo samo ’’Zameram’’, uvek iza toga slede pitanja ’’Kome?’’ i ’’Na čemu?’’, kako bi rečenica imala smisao).
Zapravo se radi o tome da svako od nas ima svoja očekivanja, formirana u skladu sa mnogo faktora, od kojih su najvažniji: vrednosni sistem, dosadašnja iskustva, ciljevi i namere, kulturološki, socijalni i ostali uslovi odrastanja i života itd. Naše svakodnevno delovanje, koje podrazumeva i očekivanja, svesna ili nesvesna, uvek je obojeno pomenutim faktorima.
Dakle, mi nešto očekujemo od određenih ljudi, situacija ili sebe, i kada to ne bude realizovano, jedna od najčešćih reakcija je razočarenje, koje često bude praćeno zameranjem. Pitamo se (u sebi ili naglas) kako je ta osoba mogla tako nešto da uradi ili kaže, osuđujemo što nije uradila ili rekla ovo ili ono, kritikujemo nešto što nama ne deluje u skladu sa našim standardima. Jednostavno rečeno, kada god se ne desi onako kako mi mislimo da treba, zameranje može biti jedna od mogućih reakcija, iako često to nas ne ugrožava ni na koji način (npr. kritika žene koja nosi uske pantalone i kratku suknju, ili osuda čoveka koji svoje dete vozi bez sigurnosnog pojasa, i sl.)
NE SHVATAJTE STVARI LIČNO
Međutim, sigurna sam da znate neke ljude, a možda ste i vi jedna od njih, koji nikada, ili retko osuđuju, zameraju i kritikuju (ili bar to ne prikazuju javno). Da biste u tome uspeli, pomoći će vam sledeći stav koji možete usvojiti kako bi vam život postao lakši a odnosi oslobođeni tereta: ’’Ništa nemojte shvatati lično.’’
O ovome govori i meksički pisac Don Miguel Ruiz u svojoj knjizi ’’Četiri spoprazuma’’, knjizi mudrosti starih Tolteka. On kaže da kada nešto što drugi kažu ili urade mi shvatimo lično, to znači da se slažemo sa tim, pa nas zato i zaboli.
‘’ Ono što vas drži zarobljene to je ono što nazivamo ličnom važnošću. Lična važnost, ili lično shvatanje stvari, izraz je maksimalne sebičnosti zbog toga što mi pretpostavljamo da se uvek radi o “meni”. Tokom perioda našeg obrazovanja, ili našeg pripitomljavanja, naučli smo da sve shvatamo lično. Mi mislimo da smo mi za sve odgovorni. Ja, ja, ja, uvek ja! Ništa od onoga što drugi ljudi rade nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Svi ljudi žive u sopstvenom snu, u sopstvenom umu; oni se nalaze u potpuno drugačijem svetu od onoga u kojem mi živimo. Kada nešto shvatimo lično, mi stvaramo pretpostavku da oni znaju kako je u našem svetu, i mi pokušavamo da njima nametnemo svoj svet….
Ako vam neko ne pruža ljubav i poštovanje, pravi je blagoslov ako vas ta osoba napusti. Ako vas ta osoba ne napusti, svakako ćete s njim ili s njom doživeti mnogo godina patnje. Odlazak može
da boli neko vreme, ali će vaše srce na kraju zaceliti. Tada možete odabrati ono što zaista želite. Otkrićete da ne morate verovati drugima onoliko koliko morate verovati sebi da biste napravili
pravi izbor….’’
Iz ličnog iskustva znam da nije lako potpuno usvojiti ovakav stav, i da ga je često i nemoguće primeniti, posebno kada smo uzbuđeni, uznemireni, umorni ili uplašeni. Međutim, što ga se češće setimo i što ga češće praktikujemo, to je spontanija primena i veći benefit za sve.
U situacijama kada neka osoba kontinuirano radi ili govori nešto za šta osećamo da nas povređuje i smeta nam, pa primećujemo kako joj zameramo, postoji jedan način na koji joj možemo ukazati na to ponašanje, a koji je mnogo efikasniji nego da ’’ospemo paljbu’’, kritikujemo ili je osuđujemo.
U pitanje je ’’feedback’’ – ’’formula’’ za upućivanje povratne informacije sagovorniku na njegovo neodgovarajuće ponašanje za koje sagovornik ima ‘’slepu mrlju’’. Ova forma potiče iz oblasti Neurolingvističkog programiranja, svetski najpoznatije metodologije ličnog razvoja. Možete je koristi u svim svojim odnosima, sa decom, partnerom, kolegama, nadređenima, roditeljima, bilo kim za koga uočavate da možda i nije svestan kakav efekat na vas ima njegovo/njeno ponašanje ili reči, ili im to nikada niste eksplicitno rekli.
Kada se osoba koja vam je zbog nečega važna, ophodi prema vama na način koji vama ne prija, a vi ’’ćutite i trpite’’, takav obrazac se produbljuje i nastavlja. Često dođe do udaljavanja ili zahlađenja odnosa, do zameranja koje vodi ka konfliktu, a svakako postoji nerazumevanje, jer ta osoba najverovatnije ne zna kakve emocije i misli kod vas izaziva svojim rečima ili postupcima.
Na ovaj način vi ne krivite sagovornika, ne zamerate mu/joj i ne osuđujete, već prebacujete fokus na svoj doživljaj, a to je nešto što niko ne može da vam ospori.
Iz mog iskustva, a i iz iskustva velikog broja mojih klijenata koji primenjuju feedback, komunikacija je značajno unapređena.
ZAMERANJE SEBI
Jedna od formi zameranja je svakako i zameranje sebi, često prisutno kod osoba koje su veći deo života, posebno detinjstva , bile češće izložene kritici nego pohvali. O ovome sam pisala i u jednom delu teksta o opraštanju objavljenom u prethodnom, decembarskom broju. Važno je najpre shvatiti zašto sebi zameramo, da li se odnosi na ponašanje koje je moguće da promenimo i šta sa time radimo.
Ako je zameranje sebi prisutno pretežno kao pokretač na akciju u cilju adaptacije, onda ima smisla, mada je zdravo da bude praćeno sposobnošću da oprostimo sebi. Međutim, ako sebi zameramo često, oštro, uz mazohistički unutrašnji dijalog, onda nanosimo veliku štetu sebi, ali i bliskim osobama, jer niko ne voli da vidi osobu koju voli kako pati, zar ne?
Pokušajte da svoje postupke koji nisu imali željeni efekat posmatrate kao lekcije a ne kao greške. Shvatite da niste savršene, niti možete biti! U datom trenutku u prošlosti ste učinile ono što ste tada najbolje znale, mogle i umele i tada niste bile ista osoba kao danas. Dakle, kada zamerate sebi za nešto u prošlosti (a to je i nešto što se desilo pre minut), zamerate drugoj osobi koja samo liči na vas, jer ste se u međuvremenu promenile na razne načine – energetski, iskustveno, fizički itd.
Ukoliko shvatite da kroz ove procese teško prolazite same, javite mi se da vas podržim kao što sam i mnogobrojne klijente do sada.
Tekst je objavljen u časopisu za lični razvoj ”SENSA”, januar 2022.