Glavni deo vremena koji provodimo u društvenom životu odnosi se na igranje igara, bili mi toga svesni ili ne. Njihova osnovna karakteristika najčešće nije zabavnost, na šta bi sam naziv mogao uputiti, već pre ozbiljnost, iza koje stoji određena svesna ili nesvesna namera za zadovoljenjem neke potrebe. Takođe, u današnje vreme nema mnogo bliskosti među ljudima, a i neki vidovi bliskosti su nepodnošljivi za mnoge, pa onda ljudi kroz igranje igara teže da ostvare određeni oblik bliskosti koji im nedostaje. Cilj igre je dakle, ostvariti određeni DOBITAK ili PREDNOST.
Sa igrama počinjemo još kao dete, u periodu
odrastanja, kada počnemo da shvatamo da
nam ne uspevaju iskreni i otvoreni nastupi. Zatim
učimo od roditelja njihove igre, po principu
modela,
što zbog potrebe da budemo prihvaćeni
kao slični njima,
što iz razloga jer jedino taj primer imamo kao uzor u svom mikrosvetu,
ne znajući da postoje druge mogućnosti.
Pored toga, Erik Bern, čuveni kanadski psihoanalitičar, u svojoj knjizi ”Koju
igru igraš”, značajnu ulogu daje potrebi za priznanjem, kao glavnom razlogu
ulaska u razne forme igara. Čoveku je pomenutu potrebu neophodno da zadovolji
kao preduslov zdravog funkcionisanja ličnosti, čak i fiziološkog održanja.
Stepen zadovoljenja potrebe za priznanjem je individualan, i zavisi od mnogo
faktora: iskustava iz detinjstva, očekivanja i uverenja koja imamo od drugih,
sopstvenog osećaja vrednosti i samopoštovanja itd. Dokazano je da bilo kakvo
društveno opštenje ima biološku prednost nad odsustvom opštenja sa drugim
jedinkama u društvu. Ovo je eksperimentalno dokazano na pacovima u ogledima S.
Levine-a, u kojima je utvrdjeno da draženje utiče povoljno ne samo na fizički,
umni i emotivni razvoj jedinke, nego i na biohemijski sastav mozga, pa čak i na
otpornost mozga na leukemiju. Najznačajniji dokaz ovih ogleda bilo je da su nežno
rukovanje, sa jedne strane, i davanje elektrošokova, sa druge strane, bili
podjednako korisni za unapredjenje zdravlja životinja.
Otuda razumevanje zašto neki ljudi ulaze u ‘’sumnjive’’ igre, koje deluju nejasno i sa lošim posledicama po njih same – iz potrebe za povezivanjem, priznanjem i kontaktom, što su sve oblici draženja.
ULOGE / STANJA
U svakoj od igara ispoljava se jedno od tri Ego-stanja osobe – stanje Deteta, Roditelja i Odraslog, i razne osobe mogu da ”preskaču” iz jednog stanja u drugo, sa različitim stepenom spremnosti.
Po čemu da prepoznamo iz kog Ego-stanja delujemo mi ili neka druga osoba:
– Ego-stanje Roditelja – kada Roditelj govori iz nas: ponašamo se kao naš Roditelj onda kada se nalazimo u istom duševnom stanju u kome je jedan od naših roditelja često bio (ili nekoga ko je bio njihova zamena), kada reagujemo kao on/a, koristimo iste ili slične gestove, reči, držanje tela, osećanja.
– Ego-stanje Deteta – kada Dete govori iz nas: ponašamo se kao Dete onda kada je namera koja stoji iza odredjenog ponašanja, kao i način ponašanja isti ili sličan kao kada smo bili dete.
– Ego-stanje Odraslog – kada Odrasli govori iz nas: ponašamo se kao Odrasli onda kada obavimo objektivnu procenu situacije i bez prerasuda formulišemo svoja razmišljanja, probleme ili zaključke.
Jedna od najpoznatijih igara, koju svi igramo još
od detinjstva, je manipulacija, tj. Igra
upravljanja drugima. Kada smo deca i kada
od roditelja ne uspevamo da dobijemo ono što
nam je važno, kao što je pažnja, pohvala,
posvećenost, nežnost,
ljubav, isprobavamo razne načine i metode koje
nas do toga mogu dovesti – plakanje, laž, bolest,
agresija, povlačenje u sebe.
Ako roditelji tada pristanu da učestvuju u toj igri,
mi učimo da je to način da dobijemo ono što nam je važno I sa tom igrom nastavljamo kroz
život,
modifikujući je u skladu sa novonastalim okolnostima. Odrasla osoba
koja igra igru manipulacije veruje da nije
dovoljno dobra i vredna sama po sebi, pa mora
da “falsifikuje” I nadogradi sliku koju ima o sebi,
a koju predstavlja svetu. U tokute igre, osoba
na taj način sve više gubi sebe, kroz sve veći jaz
izmedju onoga što ona jeste zaistaI onoga kako
želi da se predstavi.
Igre su prisutne u svakoj oblasti života, u partnerskim odnosima, na poslu, u
prijateljstvu, u okviru šire i uže porodice itd.
PRIMERI
Jedan primer igre u bračnom/partnerskom odnosu se može nazvati ‘’Da nije bilo tebe’’. Naime, suprug se ne slaže sa time da supruga ide na časove glume, jer je ljubomoran, zbog sopstvenog nedovoljnog samopouzdanja. Ona ga krivi za svoju neispunjenost, jer ‘’da nije bilo njega’’, ona bi možda bila vrhunska i popularna glumica. Medjutim, kada on konačno popusti, i ona ostvari svoju želju, shvata da ima fobičan strah od javnog nastupa. Dobitak koji u ovoj igri ostvaruje žena je da se ne suočava sa svojim najvećim strahom, imajući alibi u muževom neslaganju, a dobitak koji ostvaruje muž je taj što ženu ‘’zadržava’’ uz sebe, nemajući dovoljno samopouzdanja, jer šta ako tamo negde upozna nekog boljeg I vrednijeg od njega.
Ili igra koja se može nazvati ‘’Zar nije tako, draga moja?’’ – Muž iznosi određene
mane ili loše strane svoje supruge u drušstvu, ali maskirane kroz anegdote koje
završava rečima: ”Zar nije tako, draga moja?”. Supruga ne može da se ne složi,
jer je priča u osnovi tačno preneta, pa bi njeno neslaganje sa nekim detaljem
moglo delovati cepidlački, i jer bi mogla da ostavi utisak mrzovoljne osobe ako
se suprotstavi čoveku koji je oslovljava sa ”draga moja”. Suštinski, iza ove
igre stoji njeno depresivno stanovište pothranjeno ovakvim njegovim ponašanjem,
a koje je zapravo isto kao i ponašanje njenih roditelja u njenom detinjstvu.
Ona bira partnera koji se ponaša na njoj poznat način.
Još jedna igra koja se igra u partnerskim odnosima, iz Ego stanja Deteta ka Ego stanju partnerovog Odraslog, je pokušaj da od partnera dobijemo ono što u detinjstvu nismo od roditelja. Ako je recimo jedan od roditelja bio fizički i emocionalno nedostupan, danas “detektujemo” upravo takve osobe, ulazimo u vezu sa njima igrajući igru u kojoj nam je cilj da tu nestalnu osobu promenimo, nateramo da ostane uz nas, nastojeći da na taj način ’’završimo’’ nedovršene odnose iz detinjstva. Važno je da najpre shvatimo taj obrazac igre, posebno ako nam se ponavlja, da razumemo svoju ulogu i potrebu koju želimo da zadovoljimo, a zatim pristupimo potrebnom procesu dostizanja Ego stanja Odraslog, postepeno razumejući i napuštajući Ego stanje deteta.
Česta igra koju deca igraju sa roditeljima je sledeća: ako je neko neko od braće ili sestara često bolešljivo ili se žali na neke zdravstvene simptome, a roditelji mu posvećuju dosta pažnje, drugo dete može odglumiti isto ili slično ponašanje. Ako mu roditelji poveruju, koristiće taj nastup u daljem detinjstvu, a zatim i u ostalim odnosima kada odraste – dete je osetilo ljubomoru zbog privilegija brata/sestre i odglumilo bolest kako bi i samo steklo privilegije.
Primer česte drustvene igre je igra ‘’Glupana’’, kada se osoba predstavlja
glupljom i nesposobnijom nego što jeste, iz čega dobija korist da se od njega
ne očekuje mnogo, i da samim tim bude poštedjena posla, zadataka, odgovornosti.
Na ostalim učesnicima je da kroz ponavljajuće situacije shvate obrazac i
postave pred glavnog igrača zadatke na kojima će insistirati da se obave, uz
suočavanje glavnog igrača sa posledicama ‘’izvlačenja’’ na glupost, kako ne bi
svi ostali u okruženju večito nosili teret kolateralne štete.
PREDLOZI ZA IZLAZAK IZ IGRE
Tokom života, što igre postaju složenije, to se više
gube iz našeg iskustva tri osnovna gradivna elementa naše autonomnosti: svesnost,
spontanosti bliskost. Kao što obično biva,
u samom pitanju često
leži odgovor – tako i ovde. Mogućnost da izadjemo
iz igre koja nam ne prija ili nas ugrožava je upravo u
osnaživanju ova tri elementa, i to najbolje posmatrajući
decu, jer ih ona imaju u svom iskustvu u izvornom obliku.
Svesnost možemo jačati trudeći se da pojave, ljude i dogadjaje što češće samo posmatramo, bez ikakvog prosudjivanja i intelektualnih opservacija. Kad prodjemo pored nekog lepog cveta, potrudimo se samo da uživamo u njegovom izgledu i mirisu, bez napora da se setimo kako se zove ili zašto tu raste. Kroz jačanje svesnosti ćemo postajati sposobniji da uočimo elemente igre bilo kod sebe bilo kod drugih.
Spontanost se izražava kroz slobodu izbora i izražavanja osećanja. Stoga je možemo vežbati kroz prepoznavanje sopstvenih osećanja i izražavanje u odnosu prema drugoj osobi, na iskren i asertivan način – poštujući tudje emocije, želje i potrebe. Time ćemo vremenom uvideti kako se smanjuje naša potreba za igranjem igara, kroz sve jasnije i otvorenije izražavanje sopstvenih emocija i potreba.
Bliskost je spontan, svestan i iskren odnos sa drugom osobom, očišćen od predrasuda i pretpostavki, od uzdržavanja i proračuna. Bliskosti se možemo podsetiti kroz obnovljeno poverenje prema ljudima. Iako smo do sada možda bili povredjeni mnogo puta, iako su nam možda nešto obeća(va)li a nisu ispunili, to ne znači da niko nikada neće više biti iskren prema nama. Uzdrzavajući se od bliskosti, sa jedne strane, možda čuvamo sebe od ponovnog povredjivanja, ali sa druge strane, lišavamo sebe mogućnosti da osetimo iskrene i duboke emocije, da se otvorimo, damo i dobijemo ljubav i ostvarimo iskren odnos, makar sa jednom osobom, bez skrivenih igara I igrica.
Tekst objavljen u časopisu ”SENSA”: april 2020.