Svako od nas ima neki svoj neostvareni san. Od koga mu srce zatreperi kad pomisli da ga ostvaruje. Od pomisli na koga mu oči zasijaju. I osmeh mu se razlije licem. Ali ga i dalje samo sanja.
Jer mnogo je teško ostvariti ga. Kažu nam drugi. Jer treba biti realan. Jer “nemoj čačkati mečku”. Jer “zar si normalan da misliš da ćeš uspeti u tome”. I vremenom poverujemo da nismo dovoljno sposobni. Da nismo spremni, da nemamo dovoljno hrabrosti, istrajnosti i snage. I nastavimo svojim utabanim stazama realnosti, ophrvani teretom svakodnevnih obaveza. I skrajnemo svoj san u neki zabaceni kutak svakodnevice.
A onda nas povremeno nešto u tupo zaboli u grudima, tamo gde kažu da stanuje duša. To je samo neki sezonski virus, sigurni smo. Pa uzmemo antibiotik, verujući da smo rešili uzrok svoga bola.
A na kraju svakog dana, i na kraju poslednjeg dana na našem ovozemaljskom putovanju, ostajemo sami sa sobom.
Sa kim god da ležemo, budimo se ili putujemo zajedno, jedina osoba sa kojom smo neprekidno zajedno, smo mi sami. I osećamo da sebi nešto dugujemo.
Kažu da ljudi najviše žale zbog neostvarenih prilika i onoga što nikada nisu ni pokušali. Još nije pronađen antibiotik koji tu bol može da zaleci.
Da li ćete izneveriti najvažniju osobu u svom životu? Ili ste dovoljno hrabri i sigurni da možete svoj san pretvoriti u realnost? Ja verujem da jeste. Verujem da možete.
Jer ispunjena duša i osećaj svrhe nemaju cenu. Živite svoje snove i budite primer svojoj deci da mogu da ostvare ono što im je jako važno i što mnogo žele.