Dugo godina sam sebe krivila za mnoge učinjene pogreške.
Teško je živeti sa osećajem krivice koji sami sebi nametnete.
Posebno kada je predmet vaše krivice nepromenljiv, nalazi se u prošlosti i nema popravnog.
Za to vreme, uvek sam za tuđe pogreške nalazila opravdanje, tešila sam ljude i pomagala da oproste sebi.
Onda sam jednog dana shvatila da sve to što govorim njima, treba da kažem i sebi. Shvatila sam da sebi treba da omogućim taj osećaj olakšanja koji njima dajem.
I krenula polako u novi odnos prema svojim greškama. Od tada mi se život promenio.
Sve što sam nekada uradila, uradila sam na najbolji mogući način sa onim što sam tada umela, imala i znala. Da sam mogla bolje i drugačije, sigurno bih, ali nisam. I to je prošlo. Ne može se promeniti.
Znate ono kada kažu ”Da su mi one godine, a ova pamet!” Beskorisne li izjave, Bože!! Nisu mi one godine sa ovom pameću i tačka. To ne može niko promeniti.
Ono što se može promeniti je moj stav prema tome.
Hajde da shvatim šta mogu da naučim iz toga što sam uradila. Da izvučem neku lekciju, makar i najmanju, i tako svemu tome dam neki smisao. Verujte, život mi je mnogo lakši i lepši sa ovim shvatanjem.
Pozivam zato i vas da svoje postupke koji vas nisu doveli do željenog rezultata ne posmatrate ni kao greške ni kao neuspeh, već kao lekcije.
Ako vam je u tom procesu potrebna podrška, javite se, niste sami.